Арапско сутра
ДАВИД Б. ОТТАВАИ
октобар 6, 1981, требало је да буде дан прославе у Египту. Обиљежена је годишњица највећег тренутка египатске побједе у три арапско-израелска сукоба, када је неуспешна војска земље прешла преко Суецког канала у првим данима 1973 Јом Кипурски рат и послао израелске трупе да се повлаче у повлачењу. На хладном, јутро без облака, стадион у Каиру био је препун египатских породица које су дошле да виде како војни стуб поставља свој хардвер. На трибини за смотре, председник Анвар ел Садат,ратни архитекта, са задовољством посматрао како људи и машине парадирају пред њим. Био сам у близини, новопридошли страни дописник.Одједном, one of the army trucks halted directly in front of the reviewing stand just as six Mirage jets roared overhead in an acrobatic performance, painting the sky with long trails of red, yellow, purple,and green smoke. Sadat stood up, apparently preparing to exchange salutes with yet another contingent of Egyptian troops. He made himself a perfect target for four Islamist assassins who jumped from the truck, stormed the podium, and riddled his body with bullets.As the killers continued for what seemed an eternity to spray the stand with their deadly fire, I considered for an instant whether to hit the ground and risk being trampled to death by panicked spectators or remain afoot and risk taking a stray bullet. Instinct told me to stay on my feet, а осећај новинарске дужности ме је натерао да одем да сазнам да ли је Садат жив или мртав.
| Сеп 26, 2010 | Коментари 0
Ислам и стварање државне власти
сеииед вали реза наср
Ин 1979 Генерал Мухамед Зиа ул-Хак, војни владар Пакистана, прогласио да ће Пакистан постати исламска држава. Исламске вредности и норме послужиле би као темељ националног идентитета, закон, привреда, и друштвених односа, и инспирисало би све креирање политике. Ин 1980 Махатхир Мухаммад, нови премијер Малезије, увео сличан план широке основе да укочи креирање државне политике у исламске вредности, и да доведе законе и економске праксе своје земље у складу са учењем ислама. Зашто су ови владари изабрали пут „исламизације“ за своје земље? И како су својевремено секуларне постколонијалне државе постале агенти исламизације и претеча „праве“ исламске државе?
Малезија и Пакистан су од касних 1970-их до почетка 1980-их пратиле јединствен пут развоја који се разликује од искустава других држава Трећег света. У ове две земље верски идентитет је интегрисан у државну идеологију како би се циљ и процес развоја информисао са исламским вредностима.
Овај подухват је такође представио сасвим другачију слику односа између ислама и политике у муслиманским друштвима. У Малезији и Пакистану, то су биле државне институције, а не исламистички активисти (они који заговарају политичко читање ислама; познати и као ревивалисти или фундаменталисти) that have been the guardians of Islam and the defenders of its interests. This suggests a
very different dynamic in the ebbs and flow of Islamic politics—in the least pointing to the importance of the state in the vicissitudes of this phenomenon.
What to make of secular states that turn Islamic? What does such a transformation mean for the state as well as for Islamic politics?
This book grapples with these questions. This is not a comprehensive account of Malaysia’s or Pakistan’s politics, nor does it cover all aspects of Islam’s role in their societies and politics, although the analytical narrative dwells on these issues considerably. This book is rather a social scientific inquiry into the phenomenon of secular postcolonial states becoming agents of Islamization, и шире како култура и религија служе потребама државне моћи и развоја. Анализа се овде ослања на теоријске расправе
у друштвеним наукама о понашању државе и улози културе и религије у томе. Важније, извлачи закључке из случајева који се испитују да би донео шире закључке од интереса за дисциплине.
| Сеп 25, 2010 | Коментари 0
ФЕМИНИЗАМ ИЗМЕЂУ СЕКУЛАРИЗМА И ИСЛАМИЗМА: СЛУЧАЈ ПАЛЕСТИНЕ
др, Ислах Јад
Законодавни избори одржани на Западној обали и у Појасу Газе године 2006 довео на власт исламистички покрет Хамас, који је потом формирао већину Палестинског законодавног већа и такође прву већинску Хамасову владу. Ови избори су резултирали именовањем прве жене министра Хамаса, која је постала министарка за женска питања. Између марта 2006 и јун 2007, две различите министрице Хамаса преузеле су ову функцију, али и једнима и другима је било тешко да управљају Министарством јер већина његових запослених нису били чланови Хамаса већ су припадали другим политичким партијама, а већина су били чланови Фатаха, доминантни покрет који контролише већину институција Палестинске управе. Напет период борбе између жена Хамаса у Министарству за женска питања и чланица Фатаха завршио се након Хамасовог преузимања власти у Појасу Газе и последичног пада његове владе на Западној обали – борба која је понекад добијала насилан обрт. Један од разлога који је касније наведен да објасни ову борбу била је разлика између секуларног феминистичког дискурса и исламистичког дискурса о женским питањима. У палестинском контексту ово неслагање је попримило опасну природу јер је коришћено да се оправда продубљивање крваве политичке борбе, уклањање жена Хамаса са њихових позиција или позиција, и политичке и географске поделе које су у то време преовладавале и на Западној обали и на окупираном Појасу Газе.
Ова борба отвара низ важних питања: треба ли казнити исламистички покрет који је дошао на власт, или треба да размотримо разлоге који су довели до Фатеховог неуспеха у политичкој арени? Може ли феминизам понудити свеобухватан оквир за жене, без обзира на њихова друштвена и идеолошка опредељења? Може ли им дискурс о заједничкој основи за жене помоћи да схвате и договоре своје заједничке циљеве? Да ли је патернализам присутан само у исламистичкој идеологији, а не у национализму и патриотизму? Шта подразумевамо под феминизмом? Постоји ли само један феминизам, или неколико феминизама? Шта подразумевамо под исламом – да ли је то покрет познат под овим именом или религија, филозофија, или правни систем? Морамо ићи до дна ових питања и пажљиво их размотрити, и морамо да се договоримо о њима да бисмо касније могли да одлучимо, као феминисткиње, ако наша критика патернализма треба да буде усмерена на религију (вера), који треба да буде ограничен на срце верника и да му се не дозволи да преузме контролу над светом у целини, или јуриспруденција, који се односи на различите школе вере које објашњавају правни систем садржан у Курану и изрекама Посланика – суннет.
| Сеп 19, 2010 | Коментари 0
ИСЛАМИСТИЧКИ ЖЕНСКИ АКТИВИЗАМ У ОКУПИРАНОЈ ПАЛЕСТИНИ
Интервјуи Кхаледа Амаиреха
Интервју са Самиром Ал-Халајка
Самеера Ал-Халаика је изабрани члан Палестинског законодавног већа. Она је била
године рођен у селу Шојух код Хеброна 1964. Дипломирала је шеријат (Исламске
Право) са Универзитета Хеброн. Радила је као новинар из 1996 до 2006 када
ушла је у Палестинско законодавно веће као изабрани члан 2006 избори.
Удата је и има седморо деце.
П: У неким западним земљама постоји општи утисак да жене добијају
инфериорног третмана унутар исламских група отпора, као што је Хамас. Да ли је ово истина?
Како се поступа са активисткињама у Хамасу?
Права и дужности муслиманки потичу пре свега из исламског шеријата или закона.
То нису добровољна или добротворна дела или гестови које добијамо од Хамаса или било кога
друго. Тако, што се тиче политичког ангажмана и активизма, жене генерално имају
иста права и дужности као и мушкарци. После свега, жене чине барем 50 посто од
друштво. У извесном смислу, они су читаво друштво јер рађају, и подићи,
нова генерација.
Стога, Могу рећи да је статус жена у Хамасу у потпуности у складу са њом
статус у самом исламу. То значи да је она пуноправни партнер на свим нивоима. Заиста, било би
неправедно и неправедно за ислама (или исламиста ако желите) жена да буде партнер у патњи
док је она искључена из процеса одлучивања. Због тога је улога жене у
Хамас је увек био пионир.
П: Да ли сматрате да је појава женског политичког активизма унутар Хамаса
природни развој који је компатибилан са класичним исламским концептима
у погледу статуса и улоге жене, или је то само неопходан одговор на
притисци модерности и захтеви политичког деловања и наставка
Израелска окупација?
Не постоји текст у исламској јуриспруденцији нити у Хамасовој повељи који спречава жене
политичко учешће. Верујем да је супротно истина — постоје бројни кур'ански стихови
и изреке пророка Мухамеда који позива жене да буду активне у политици и јавности
питања која утичу на муслимане. Али то је тачно и за жене, као што је то за мушкарце, политички активизам
није обавезно већ добровољно, и углавном се одлучује у светлу способности сваке жене,
квалификације и индивидуалне околности. Ипак, показујући бригу за јавност
питања су обавезна за сваког муслимана и муслиманку. Пророк
рекао је Мухамед: „Онај ко не показује бригу за питања муслимана није муслиман.
Штавише, Палестинске исламисткиње морају узети у обзир све објективне факторе на терену
рачуна када одлучује да ли да се укључи у политику или да се укључи у политички активизам.
| Сеп 19, 2010 | Коментари 0
ИРАНКЕ ПОСЛЕ ИСЛАМСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Ансииа Кхаз Аллии
Прошло је више од тридесет година од тријумфа Исламске револуције у Ирану, ипак остају а број питања и нејасноћа о начину на који се Исламска Република и њени закони баве савремени проблеми и актуелне околности, посебно у погледу жена и женских права. Овај кратки рад ће расветлити ова питања и проучити тренутни положај жена у различитим сферама, поредећи ово са ситуацијом пре Исламске револуције. Коришћени су поуздани и проверени подаци где год је могуће. Увод сумира низ теоријских и правних студија које обезбеђују основа за накнадну практичнију анализу и извори су одакле су подаци добијени.
Први део разматра ставове руководства Исламске Републике Иран према женама и женска права, and then takes a comprehensive look at the laws promulgated since the Islamic Revolution concerning women and their position in society. The second section considers women’s cultural and educational developments since the Revolution and compares these to the pre-revolutionary situation. The third section looks at women’s political, social and economic participation and considers both quantative and qualitative aspects of their employment. The fourth section then examines questions of the family, тхе relationship between women and the family, and the family’s role in limiting or increasing women’s rights in the Islamic Republic of Iran.
| Сеп 19, 2010 | Коментари 0
Women in Islam
Амира Бургхул
Despite major consensus amongst a large number of philosophers and historians that the
принципи и учења ислама изазвали су суштинску промену у положају жене
у поређењу са преовлађујућом ситуацијом у земљама и на Истоку и на Западу у то време, и упркос
сагласност великог броја мислилаца и законодаваца да жене током времена
пророк (ас) добили су права и законске привилегије које нису дате људским законима до
недавно, пропагандне кампање западњака и људи са западњачком перспективом
доследно оптужују ислам да је неправедан према женама, наметања ограничења за њих, и
маргинализовање њихове улоге у друштву.
Ова ситуација је погоршана атмосфером и условима који владају широм
муслимански свет, где су незнање и сиромаштво произвели ограничено разумевање религије
and family and human relations which occlude justice and a civilised way of life, particularly
between men and women. The small group of people who have been granted opportunities to
acquire an education and abilities have also fallen into the trap of believing that achieving justice
for women and capitalising on their abilities is dependent upon rejecting religion and piety and
adopting a Western way of life, as a result of their superficial studies of Islam on the one hand
and the effect of life’s diversions on the other.
Only a very small number of people from these two groups have managed to escape and cast off
their cloaks of ignorance and tradition. These people have studied their heritage in great depth
and detail, и отвореног ума посматрали резултате западних искустава. Они имају
разликовао пшеницу и кукољ и у прошлости и у садашњости, и бавили су се
научно и објективно са проблемима који су се појавили. Они су оповргли лаж
оптужбе против ислама са елоквентним аргументима, и признали су прикривене недостатке.
Они су такође преиспитали изреке и обичаје Непогрешивих да би
разликовати оно што је утврђено и свето и оно што је измењено и искривљено.
Одговорно понашање ове групе успоставило је нове правце и нове начине поступања
са питањем жена у исламским друштвима. Очигледно још увек нису решили све проблеме
и пронашао коначна решења за многе законске празнине и недостатке, али су положили
основа за појаву новог модела за муслиманке, који су и јаки и
посвећени легалним и делотворним основама свог друштва.
Уз тријумф Исламске револуције у Ирану и благослов њених вођа, који је
главни верски ауторитет за учешће жена и њихово делотворно политичко и друштвено
учешће, простор за јаку дебату о женама у исламу је значајно проширен.
Модел муслиманских жена у Ирану проширио се на исламске покрете отпора у Либану,
Палестина, друге арапске земље, па чак и западни свет, и као резултат тога, пропаганда
кампање против ислама су донекле јењале.
Појава салафијских исламских покрета као што су талибани у Авганистану и сл.
Салафијски покрети у Саудијској Арабији и северној Африци, и њихов фанатичан начин опхођења према женама,
изазвали су нервозне посматраче који се плаше оживљавања ислама и покренули нову пропаганду
кампање које оптужују ислам да инспирише тероризам и да је назадан и неправедан према
Жене.
| Сеп 17, 2010 | Коментари 0
размазивање: Како исламофоби шире страх, нетрпељивост и дезинформације
ФАИР
Јулие Холлар
Јим Наурецкас
Претварање исламофобије у мејнстрим:
Како муслимански башари емитују своју нетрпељивост
Невероватна ствар се догодила у Националном кругу критичара књиге (НБЦЦ) номинације у фебруару 2007: Обично високооштра и толерантна група номинована је за најбољу књигу у области критике, књига за коју се нашироко сматра да оцрњује читаву верску групу.
Номинација Бруцеа Бавера Док је Европа спавала: Како радикални ислам уништава Запад изнутра није прошло без контроверзи. Бивши кандидат Елиот Вајнбергер осудио је књигу на годишњем скупу НБЦЦ-а, називајући то „расизмом као критиком“ (Нев Иорк Тимес, 2/8/07). Председник одбора НБЦЦ-а Џон Фриман написао је на блогу групе (Критична маса, 2/4/07): ''Ја никада нисам био
више посрамљен избором него што сам био са филмом Док је Европа спавала Бруса Бавера…. Њена хипервентилирана реторика упућује од стварне критике до исламофобије.''
Иако на крају није освојио награду, Док је Европа спавала признање у највишим књижевним круговима било је амблематично за интеграцију исламофобије, не само у америчком издаваштву већ иу ширим медијима. This report takes a fresh look at Islamophobia in today’s media and its perpetratrators, outlining some of the behind-the-scenes connections that are rarely explored in media. The report also provides four snapshots, or “case studies,” describing how Islamophobes continue to manipulate media to in order to paint Muslims with a broad, hateful brush. Our aim is to document smearcasting: the public writings and appearances of Islamophobic activists and pundits who intentionally and regularly spread fear, нетрпељивост и дезинформације. The term “Islamophobia” refers to hostility toward Islam and Muslims that tends to dehumanize an entire faith, portraying it as fundamentally alien and attributing to it an inherent, essential set of negative traits such as irrationality, intolerance and violence. И не за разлику од оптужби изнетих у класичном документу антисемитизма, Протоколи сионских мудраца, неки од најопаснијих израза исламофобије–као Док је Европа спавала–укључују евокације исламских дизајна да доминирају Западом.
Исламске институције и муслимани, наравно, треба да буде подвргнут истој врсти испитивања и критике као и било ко други. На пример, када Норвешки исламски савет расправља о томе да ли геј мушкарце и лезбејке треба погубити, неко може насилно осудити појединце или групе које деле то мишљење без увлачења свих европских муслимана у то, као што је објавила Баверова пиџама медија (8/7/08),
„Дебата о европским муслиманима: Треба ли погубити гејеве?”
Слично томе, екстремисти који своје насилне акције оправдавају позивањем на неку посебну интерпретацију ислама могу бити критиковани без имплицирања енормно разнолике популације муслимана широм света. После свега, Новинари су успели да прате бомбашки напад Тимотија Меквеја у Оклахома Ситију–присталица расистичке секте хришћанског идентитета–без прибегавања генерализованим изјавама о „хришћанском тероризму“. исто тако, медији су пратили терористичке акте фанатика који су Јевреји–на пример масакр у Хеброну који је извршио Барух Голдштајн (Ектра!, 5/6/94)–без имплицирања целине јудаизма.
| Сеп 16, 2010 | Коментари 0
Тоталитаризам џихадистичког исламизма и његов изазов Европи и исламу
Бассо тиби
When reading the majority of texts that comprise the vast literature that has been published by self-proclaimed pundits on political Islam, it is easy to miss the fact that a new movement has arisen. Further, this literature fails to explain in a satisfactory manner the fact that the ideology which drives it is based on a particular interpretation of Islam, and that it is thus a politicised religious faith,
not a secular one. The only book in which political Islam is addressed as a form of totalitarianism is the one by Paul Berman, Terror and Liberalism (2003). The author is, however, not an expert, cannot read Islamic sources, and therefore relies on the selective use of one or two secondary sources, thus failing to grasp the phenomenon.
Један од разлога за такве недостатке је чињеница да већина оних који желе да нас информишу о „џихадистичкој претњи“ – а Берман је типичан за ову стипендију – не само да немају језичке вештине да прочитају изворе које производе идеолози политичких Ислам, али и недостатак знања о културној димензији покрета. Овај нови тоталитарни покрет је по много чему новина
у историји политике будући да има своје корене у два паралелна и сродна феномена: први, културализација политике која води ка томе да се политика концептуализује као културни систем (поглед који је пионир Цлиффорд Геертз); а друго повратак светог, или 'поновно очаравање' света, као реакција на његову интензивну секуларизацију која је резултат глобализације.
Анализа политичких идеологија које се заснивају на религијама, а то може бити привлачно као политичка религија као последица овога, укључује друштвено-научно разумевање улоге религије коју игра светска политика, посебно након што је биполарни систем хладног рата уступио место мултиполарном свету. У пројекту спроведеном на Институту Хана Арент за примену тоталитаризма на проучавање политичких религија, Предложио сам разлику између секуларних идеологија које делују као замена за религију, и верске идеологије засноване на истинској верској вери, што је случај у верском фундаментализму (види напомену
24). Још један пројекат на тему „Политичка религија“, спроведена на Универзитету у Базелу, је јасније ставио до знања да нови приступи политици постају неопходни када се религиозна вера обуче у политичко рухо. Ослањајући се на ауторитативне изворе политичког ислама, овај чланак сугерише да велики број организација инспирисаних исламистичком идеологијом треба да се концептуализује и као политичке религије и као политички покрети. Јединствени квалитет политичког ислама лежи у чињеници да је заснован на транснационалној религији (види напомену 26).
| Сеп 15, 2010 | Коментари 0
Ислам, Политички ислам и Америка
Араб Инсигхт
Да ли је могуће „братство“ са Америком?
халил ал-анани
„Нема шансе да комуницирамо са било којом САД. администрацију све док Сједињене Државе задрже своје дугогодишње виђење ислама као стварне опасности, гледиште које Сједињене Државе ставља у исти чамац као и ционистички непријатељ. Немамо унапред створене идеје о америчком народу или САД. друштво и његове грађанске организације и трустови мозгова. Немамо проблема у комуникацији са америчким народом, али се не улажу адекватни напори да нас зближе,“, рекао је др. Иссам ал-Ириан, шеф политичког одељења Муслиманске браће у телефонском интервјуу.
Ал-Ирианове речи сумирају ставове Муслиманског братства о америчком народу и САД. влада. Остали чланови Муслиманског братства би се сложили, као што би покојни Хасан ал-Бана, који је основао групу у 1928. Ал- Бана је Запад посматрао углавном као симбол моралног пропадања. Друге селефије – исламска школа мишљења која се ослања на претке као узорне моделе – заузели су исти став о Сједињеним Државама, али недостаје идеолошка флексибилност коју заступају Муслиманска браћа. Док Муслиманска браћа верују у укључивање Американаца у грађански дијалог, друге екстремистичке групе не виде смисао у дијалогу и тврде да је сила једини начин да се изборе са Сједињеним Државама.
| Сеп 15, 2010 | Коментари 0
Notes on the Isocratic Legacy and Islamic Political Thought: The Example of Education
ЈАМЕС МУИР
An unfortunate feature of human history is the tendency for religious differences and con icts to nourish themselves with the poisonous brew of ignorance and prejudice. Док се понекад може много учинити да се предрасуде смање, Чини ми се да би научници и просветни радници првенствено требали да се баве фундаменталнијим и трајнијим циљем смањења незнања. Нечији успех у смањењу незнања – укључујући и сопствено – зависиће од нечијих мотива.
Проучавање исламске образовне филозофије може бити мотивисано тренутним практичним проблемима: жеља британских муслимана да имају исламске школе, било да се финансира приватно или од стране државе, један је актуелан пример. Из перспективе образовне филозофије, however, такав мотив је изузетно узак, ограничен концептима и категоријама актуелних локалних политичких спорова. За оне мотивисане жељом за знањем и разумевањем традиције ван своје, врло је сумњиво да било које проучавање исламске филозофије ограничено тренутним практичним интересима може бити продуктивно. Не постоји једноставна кореспонденција између знања и „релевантности“.
Мора, however, бити нека веза између две традиције мишљења и праксе ако треба да постоји полазна тачка, и улазна тачка, што омогућава научнику да корача из једне традиције у другу. Исократово наслеђе може бити једна таква полазна тачка, што ће нам помоћи да разумемо однос између две традиције, класичног грчког и исламског. Доминација исократског наслеђа у западном образовању је добро утврђена и широко позната међу историчарима, класицисти
и политички филозофи, иако је свест о томе тек почела да излази на површину међу просветним радницима.2 Слично, исократско наслеђе образовању (и богата традиција арапског платонизма у филозофији) је утицао на исламску мисао, иако на начине који су
још увек није добро схваћено. Намера овог рада је да сугерише да је модификовани облик исократске образовне традиције фундаментална компонента исламске политичке мисли., Наиме, Исламска просветна мисао. Ова општа формулација намере овог рада у смислу исламске политичке мисли може довести до неспоразума. Ислам, наравно, присталице га сматрају уједињеним и универзалним системом веровања и понашања.
| Сеп 09, 2010 | Коментари 0
Либерална демократија и политички ислам: потрага за заједничким основама.
Мостапха Бенхенда
This paper seeks to establish a dialogue between democratic and Islamic political theories.1 The interplay between them is puzzling: for example, in order to explain the relationship existing between democracy and their conception of the ideal Islamic political
regime, the Pakistani scholar Abu ‘Ala Maududi coined the neologism “theodemocracy” whereas the French scholar Louis Massignon suggested the oxymoron “secular theocracy”. These expressions suggest that some aspects of democracy are evaluated positively and others are judged negatively. For example, Muslim scholars and activists often endorse the principle of accountability of rulers, which is a defining feature of democracy. On the contrary, they often reject the principle of separation between religion and the state, који се често сматра делом демократије (барем, демократије каква је данас позната у Сједињеним Државама). С обзиром на ову помешану оцену демократских принципа, чини се занимљивим утврдити концепцију демократије која лежи у основи исламских политичких модела. Другим речима, треба да покушамо да сазнамо шта је демократско у "теодемократији". У том циљу, међу импресивном разноликошћу и плуралношћу исламских традиција нормативне политичке мисли, ми се у суштини фокусирамо на широк ток мисли који сеже до Абу 'Ала Маудудија и египатског интелектуалца Сајједа Кутба.8 Овај посебан тренд мишљења је интересантан јер у муслиманском свету, лежи у основи неких од најизазовнијих опозиција ширењу вредности које потичу са Запада. Based on religious values, this trend elaborated a political model alternative to liberal democracy. Broadly speaking, the conception of democracy included in this Islamic political model is procedural. With some differences, this conception is inspired by democratic theories advocated by some constitutionalists and political scientists.10 It is thin and minimalist, up to a certain point. For example, it does not rely on any notion of popular sovereignty and it does not require any separation between religion and politics. The first aim of this paper is to elaborate this minimalist conception. We make a detailed restatement of it in order to isolate this conception from its moral (liberal) foundations, which are controversial from the particular Islamic viewpoint considered here. Заиста, демократски процес се обично изводи из принципа личне аутономије, што ове исламске теорије не подржавају.11 Овде, показујемо да такав принцип није неопходан да би се оправдао демократски процес.
| Сеп 09, 2010 | Коментари 0
О америчком уставу из перспективе Кур'ана и Мединског пакта
Имад-ад-Деан Ахмад
Овај рад ни у ком случају није исцрпно поређење америчког устава са Кур'аном и Мединским заветом. Радије, истражује врсте увида које поређење између ова два документа може да сугерише. Према томе, Одабране су уставне теме у којима су аутор или коментатори ранијих нацрта перципирали процену у исламским изворима.4 Овај рад треба узети као позив за будућа истраживања са систематичнијим поређењима.. Поред рационалног закључивања из текста Кур'ана и Мединског савеза, Ослањаћу се на ставове Посланикових асхаба који су забележени у водећим књигама хадиса. Аналогно, ставови оснивача Америчке Републике о уставним
питања су артикулисана у Федералистичким документима. Почећемо прегледом Мединског пакта, а затим процените циљеве Устава како су изражени у преамбули. Након тога, ми ћемо истражити различите теме у главном делу текста које су погодне за испитивање које је овде предложено. Нарочито, то су улоге грана власти према подели власти, улога избора у одређивању следећег шефа државе, казна за издају, постојање трговине робљем и расизма, републички облик владавине, одредбе за промену Устава, верски тестови, и Повеља о правима. Коначно, разматрамо мадисонске аргументе о томе како се Устав може сматрати моделом за избегавање фитне.
Медински завет Да муслимани придају велики значај својој организацији као политичкој заједници може се видети у чињеници да њихов календар није датиран ни од рођења ни од смрти Посланика., but from the establishment of the first Muslim polity in the city-state of Madinah in 622. Before Madinah was founded, the Arabs had no state to “establish justice, insure domestic
tranquility, provide for the common defense, promote the general welfare, and secure the blessings of liberty …” The custom at that time was that those who were too weak to protect themselves became clients of a protector (wali). Muhammad, himself an orphan, was brought up under the protection of his uncle Abu Talib.
After his uncle’s death in 619, Muhammad received an invitation from Yathrib’s feuding Arab tribes to govern there. Once in Yathrib, he entered into a covenant with all of its residents, whether they had accepted Islam or not. Even the Jews living on the city’s outskirts subscribed to it.
| Сеп 09, 2010 | Коментари 0
ИСЛАМ И ЛИБЕРАЛНА ДЕМОКРАТИЈА
Робин Вригхт
Of all the challenges facing democracy in the 1990s, one of the greatest lies in the Islamic world. Only a handful of the more than four dozen predominantly Muslim countries have made significant strides toward establishing democratic systems. Among this handful–including Albania, Bangladesh, Јордан, Kyrgyzstan, Либанон, Mali, Пакистан, and Turkey–not one has yet achieved full, stable, or secure democracy. And the largest single regional bloc holding out against the global trend toward political pluralism comprises the Muslim countries of the Middle East and North Africa.
Yet the resistance to political change associated with the Islamic bloc is not necessarily a function of the Muslim faith. Заиста, the evidence indicates quite the reverse. Владари у неким од најантидемократскијих режима у исламском свету–као што је Брунеј, Индонезија, Ирак, Оман, Катар, Сирија, и Туркменистан–су секуларне аутократе који одбијају да деле власт са својом браћом.
Свеукупно, препреке политичком плурализму у исламским земљама нису различите од проблема са којима су се раније суочавали у другим деловима света: секуларне идеологије као што је Баатизам у Ираку и Сирији, Панцасила у Индонезији, или дуготрајни комунизам у неким бившим совјетским централноазијским државама није имао право противљење. Иронично, многе од ових идеологија су адаптиране са Запада; баасизам, на пример, инспирисан европским социјализмом 1930-их и 1940-их. Rigid government controls over everything from communications in Saudi Arabia and Brunei to foreign visitors in Uzbekistan and Indonesia also isolate their people from democratic ideas and debate on popular empowerment. In the largest and poorest Muslim countries, moreover, problems common to [End Page 64] developing states, from illiteracy and disease to poverty, make simple survival a priority and render democratic politics a seeming luxury. Коначно, like their non-Muslim neighbors in Asia and Africa, most Muslim societies have no local history of democracy on which to draw. As democracy has blossomed in Western states over the past three centuries, Muslim societies have usually lived under colonial rulers, kings, or tribal and clan leaders.
Другим речима, neither Islam nor its culture is the major obstacle to political modernity, even if undemocratic rulers sometimes use Islam as their excuse. 1 In Saudi Arabia, на пример, the ruling House of Saud relied on Wahhabism, a puritanical brand of Sunni Islam, first to unite the tribes of the Arabian Peninsula and then to justify dynastic rule. Like other monotheistic religions, Islam offers wide-ranging and sometimes contradictory instruction. In Saudi Arabia, Islam’s tenets have been selectively shaped to sustain an authoritarian monarchy.
| Сеп 08, 2010 | Коментари 2
Islam and the New Political Landscape
Лес Бацк, Мицхаел Кеитх, Азра Кхан,
Kalbir Shukra and John Solomos
IN THE wake of the attack on the World Trade Center on 11 септембар 2001, and the Madrid and London bombings of 2004 и 2005, a literature that addresses the forms and modalities of religious expression – particularly Islamic religious expression – has flourished in the penumbral regions that link mainstream social science to social policy design, think tanks and journalism. Much of the work has attempted to define attitudes or predispositions of a Muslim population in a particular site of tension such as London or the UK (Barnes, 2006; Ethnos Consultancy, 2005; GFK, 2006; GLA, 2006; Populus, 2006), or critiqued particular forms of social policy intervention (Bright, 2006a; Mirza et al., 2007). Studies of Islamism and Jihadism have created a particular focus on the syncretic and complex links between Islamic religious faith and forms of social movement and political mobilization (Husain, 2007; Kepel, 2004, 2006; McRoy, 2006; Neville-Jones et al., 2006, 2007; Phillips, 2006; Roy, 2004, 2006). Conventionally, the analytical focus has spotlighted the culture of Islam, the belief systems of the faithful, and the historical and geographical trajectories of Muslim populations across the world in general and in ‘the West’ in particular (Abbas, 2005; Ansari, 2002; Eade and Garbin, 2002; Hussein, 2006; Modood, 2005; Ramadan, 1999, 2005). In this article the emphasis is different. We argue that studies of Islamic political participation need to be contextualized carefully without recourse to grand generalities about culture and faith. This is because both culture and faith are structured by and in turn structure the cultural, institutional and deliberative landscapes through which they are articulated. In the case of the British experience, the hidden traces of Christianity in the formation of the welfare state in the last century, брзо променљива картографија простора политичког и улога „верских организација“ у реструктурирању пружања социјалне помоћи стварају материјални друштвени контекст који одређује могућности и обрисе нових облика политичког учешћа..
| Сеп 08, 2010 | Коментари 0
Принцип кретања у структури ислама
др. Мухаммад Икбал
Као културни покрет ислам одбацује стари статични поглед на универзум, и достиже динамичан поглед. Као емоционални систем уједињења препознаје вредност појединца као таквог, и одбацује крвно сродство као основу људског јединства. Крвни сродство је укорењеност. Потрага за чисто психолошком основом људског јединства постаје могућа само уз перцепцију да је сав људски живот духован по свом пореклу.1 Таква перцепција ствара свежу оданост без икаквог церемонијала који би их одржао у животу., и омогућава човеку да се еманципује од земље. Хришћанство које се првобитно појавило као монашки ред, Константин је покушао као систем уједињења.2 Његов неуспех да функционише као такав систем натерао је цара Јулијана3 да се врати старим боговима Рима на које је покушао да стави филозофска тумачења.. Савремени историчар цивилизације тако је осликао стање цивилизованог света у време када се ислам појавио на сцени историје.: It seemed then that the great civilization that it had taken four thousand years to construct was on the verge of disintegration, and that mankind was likely to return to that condition of barbarism where every tribe and sect was against the next, and law and order were unknown . . . The
old tribal sanctions had lost their power. Hence the old imperial methods would no longer operate. The new sanctions created by
Christianity were working division and destruction instead of unity and order. It was a time fraught with tragedy. Civilization, like a gigantic tree whose foliage had overarched the world and whose branches had borne the golden fruits of art and science and literature, stood tottering, its trunk no longer alive with the flowing sap of devotion and reverence, but rotted to the core, раздражен ратним вихорима, и држе заједно само узице древних обичаја и закона, који би могао да пукне сваког тренутка. Да ли је постојала емоционална култура која се могла унети, да још једном окупи човечанство у јединство и да спасе цивилизацију? Ова култура мора бити нешто новог типа, јер су старе санкције и церемоније били мртви, а изградити друге исте врсте био би посао
векова.’ Писац нам затим наставља да нам говори да је свету била потребна нова култура која би заузела место културе престола, и системи уједињења који су били засновани на крвном сродству.
То је невероватно, он додаје, да је таква култура требало да настане из Арабије баш у време када је била најпотребнија. Постоји, however, ништа невероватно у феномену. Свет-живот интуитивно види своје потребе, а у критичним тренуцима дефинише сопствени правац. То је оно што, језиком религије, називамо пророчким откривењем. Сасвим је природно да је ислам требало да се појави у свести једноставног народа нетакнутог ниједном од древних култура, и заузимају географски положај где се сусрећу три континента. Нова култура налази темељ јединства света у принципу Таухада.’5 Ислам, као политика, је само практично средство да се овај принцип учини живим фактором у интелектуалном и емоционалном животу човечанства. Захтева оданост Богу, не на престоле. И пошто је Бог крајња духовна основа свега живота, лојалност Богу практично представља оданост човека својој сопственој идеалној природи. The ultimate spiritual basis of all life, as conceived by Islam, is eternal and reveals itself in variety and change. A society based on such a conception of Reality must reconcile, in its life, the categories of permanence and change. It must possess eternal principles to regulate its collective life, for the eternal gives us a foothold in the world of perpetual change.
| Сеп 08, 2010 | Коментари 0
Исламска реформација
Аднан Кхан
The Italian Prime Minister, Silvio Berlusconi boasted after the events of 9/11:
“…we must be aware of the superiority of our civilisation, a system that has guaranteed
well being, respect for human rights and – in contrast with Islamic countries – respect
for religious and political rights, a system that has its values understanding of diversity
and tolerance…The West will conquer peoples, као да је победио комунизам, чак и ако је
значи обрачун са другом цивилизацијом, онај исламски, заглавио тамо где је био
1,400 године…”1
И у а 2007 пријавио је институт РАНД:
„Борба која је у току у већем делу муслиманског света је у суштини рат
идеје. Његов исход ће одредити будући правац муслиманског света.”
Изградња умерених муслиманских мрежа, РАНД Институте
Концепт 'ислах' (реформа) је концепт непознат муслиманима. Никада није постојао у целом
историја исламске цивилизације; о томе се никада није расправљало нити се чак разматрало. Летимичан поглед на класику
Исламска књижевност нам показује да када су класични учењаци поставили темеље усул, и кодификована
њихове исламске владавине (фикх) they were only looking to the comprehension of the Islamic rules in order to
apply them. A similar situation occurred when the rules were laid down for the hadith, tafseer and the
Arabic language. Scholars, thinkers and intellectuals throughout Islamic history spent much time
understanding Allah’s revelation – the Qur’an and applying the ayaat upon the realities and coined
principals and disciplines in order to facilitate understanding. Hence the Qur’an remained the basis of
study and all the disciplines that evolved were always based upon the Qur’an. Those who became
smitten by Greek philosophy such as the Muslim philosophers and some from amongst the Mut’azilah
were considered to have left the fold of Islam as the Qur’an ceased to be their basis of study. Тако за
сваки муслиман који покушава да изведе правила или схвати какав став треба заузети према одређеном
питање Кур'ана је основа ове студије.
Први покушај реформисања ислама десио се на прелазу из 19. века. До скретања на
века Уммет је био у дугом периоду опадања где се глобална равнотежа снага променила
од Хилафета у Британију. Све већи проблеми захватили су Хилафет док је западна Европа била унутра
усред индустријске револуције. Уммет је изгубио своје исконско разумевање ислама, и
у покушају да преокрене пад који је захватио Османије (Османлије) неки муслимани су послати у
Запад, и као резултат тога били су запањени оним што су видели. Рифа'а Рафи' ал-Тахтави из Египта (1801-1873),
по повратку из Париза, написао биографску књигу под називом Такхлис ал-ибриз ила талкхис Бариз (The
Екстракција злата, или Преглед Париза, 1834), хвалећи њихову чистоћу, љубав према послу, и изнад
сав друштвени морал. Изјавио је да морамо опонашати оно што се ради у Паризу, заговарајући промене у
исламско друштво од либерализације жена до система владавине. Ова мисао, и другима се свиђа,
означио је почетак новог тренда у исламу.
| Сеп 07, 2010 | Коментари 0
ИкхванСцопе На Фејсбуку
ИкхванСцопе Он Сцрибд
ИкхванСцопе На Твиттеру