Тоталитаризам џихадистичког исламизма и његов изазов Европи и исламу

When reading the majority of texts that comprise the vast literature that has been published by self-proclaimed pundits on political Islam, it is easy to miss the fact that a new movement has arisen. Further, this literature fails to explain in a satisfactory manner the fact that the ideology which drives it is based on a particular interpretation of Islam, and that it is thus a politicised religious faith,

not a secular one. The only book in which political Islam is addressed as a form of totalitarianism is the one by Paul Berman, Terror and Liberalism (2003). The author is, however, not an expert, cannot read Islamic sources, and therefore relies on the selective use of one or two secondary sources, thus failing to grasp the phenomenon.

Један од разлога за такве недостатке је чињеница да већина оних који желе да нас информишу о „џихадистичкој претњи“ – а Берман је типичан за ову стипендију – не само да немају језичке вештине да прочитају изворе које производе идеолози политичких Ислам, али и недостатак знања о културној димензији покрета. Овај нови тоталитарни покрет је по много чему новина

у историји политике будући да има своје корене у два паралелна и сродна феномена: први, културализација политике која води ка томе да се политика концептуализује као културни систем (поглед који је пионир Цлиффорд Геертз); а друго повратак светог, или 'поновно очаравање' света, као реакција на његову интензивну секуларизацију која је резултат глобализације.

Анализа политичких идеологија које се заснивају на религијама, а то може бити привлачно као политичка религија као последица овога, укључује друштвено-научно разумевање улоге религије коју игра светска политика, посебно након што је биполарни систем хладног рата уступио место мултиполарном свету. У пројекту спроведеном на Институту Хана Арент за примену тоталитаризма на проучавање политичких религија, Предложио сам разлику између секуларних идеологија које делују као замена за религију, и верске идеологије засноване на истинској верској вери, што је случај у верском фундаментализму (види напомену

24). Још један пројекат на тему „Политичка религија“, спроведена на Универзитету у Базелу, је јасније ставио до знања да нови приступи политици постају неопходни када се религиозна вера обуче у политичко рухо. Ослањајући се на ауторитативне изворе политичког ислама, овај чланак сугерише да велики број организација инспирисаних исламистичком идеологијом треба да се концептуализује и као политичке религије и као политички покрети. Јединствени квалитет политичког ислама лежи у чињеници да је заснован на транснационалној религији (види напомену 26).