Принцип кретања у структури ислама
| Сеп 08, 2010 | Коментари 0
др. Мухаммад Икбал
Као културни покрет ислам одбацује стари статични поглед на универзум, и достиже динамичан поглед. Као емоционални систем уједињења препознаје вредност појединца као таквог, и одбацује крвно сродство као основу људског јединства. Крвни сродство је укорењеност. Потрага за чисто психолошком основом људског јединства постаје могућа само уз перцепцију да је сав људски живот духован по свом пореклу.1 Таква перцепција ствара свежу оданост без икаквог церемонијала који би их одржао у животу., и омогућава човеку да се еманципује од земље. Хришћанство које се првобитно појавило као монашки ред, Константин је покушао као систем уједињења.2 Његов неуспех да функционише као такав систем натерао је цара Јулијана3 да се врати старим боговима Рима на које је покушао да стави филозофска тумачења.. Савремени историчар цивилизације тако је осликао стање цивилизованог света у време када се ислам појавио на сцени историје.: It seemed then that the great civilization that it had taken four thousand years to construct was on the verge of disintegration, and that mankind was likely to return to that condition of barbarism where every tribe and sect was against the next, and law and order were unknown . . . The
old tribal sanctions had lost their power. Hence the old imperial methods would no longer operate. The new sanctions created by
Christianity were working division and destruction instead of unity and order. It was a time fraught with tragedy. Civilization, like a gigantic tree whose foliage had overarched the world and whose branches had borne the golden fruits of art and science and literature, stood tottering, its trunk no longer alive with the flowing sap of devotion and reverence, but rotted to the core, раздражен ратним вихорима, и држе заједно само узице древних обичаја и закона, који би могао да пукне сваког тренутка. Да ли је постојала емоционална култура која се могла унети, да још једном окупи човечанство у јединство и да спасе цивилизацију? Ова култура мора бити нешто новог типа, јер су старе санкције и церемоније били мртви, а изградити друге исте врсте био би посао
векова.’ Писац нам затим наставља да нам говори да је свету била потребна нова култура која би заузела место културе престола, и системи уједињења који су били засновани на крвном сродству.
То је невероватно, он додаје, да је таква култура требало да настане из Арабије баш у време када је била најпотребнија. Постоји, however, ништа невероватно у феномену. Свет-живот интуитивно види своје потребе, а у критичним тренуцима дефинише сопствени правац. То је оно што, језиком религије, називамо пророчким откривењем. Сасвим је природно да је ислам требало да се појави у свести једноставног народа нетакнутог ниједном од древних култура, и заузимају географски положај где се сусрећу три континента. Нова култура налази темељ јединства света у принципу Таухада.’5 Ислам, као политика, је само практично средство да се овај принцип учини живим фактором у интелектуалном и емоционалном животу човечанства. Захтева оданост Богу, не на престоле. И пошто је Бог крајња духовна основа свега живота, лојалност Богу практично представља оданост човека својој сопственој идеалној природи. The ultimate spiritual basis of all life, as conceived by Islam, is eternal and reveals itself in variety and change. A society based on such a conception of Reality must reconcile, in its life, the categories of permanence and change. It must possess eternal principles to regulate its collective life, for the eternal gives us a foothold in the world of perpetual change.
О аутору: