Оспоравање ауторитарности, Колонијализам, и Дисунити: Исламски политички реформски покрети Ал-Афганија и Риде

Други муслимански реформатори позвали су на средњи курс. У једну руку,

признали су да калифат треба моделовати по исламском

извори упутства, посебно Кур'ан и пророка Мухамеда

учења (суннет), и да умметов (светске муслиманске заједнице)

јединство је један од политичких стубова ислама. С друге стране, схватили су да

треба подмладити царство или га заменити одрживијим. Заиста,

укључене су њихове креативне идеје о будућим моделима, али нису били ограничени на, тхе

следећи: заменивши Отоманско царство предвођено Турцима са Арапима

калифат, изградњу федералног или конфедеративног муслиманског калифата, успостављање

заједница муслиманских или оријенталних народа, и јачање солидарности

и сарадњу међу независним муслиманским земљама без стварања

фиксна структура. Ове и сличне идеје касније су назване

Модел муслиманске лиге, which was an umbrella thesis for the various proposals

related to the future caliphate.

Two advocates of such reform were Jamal al-Din al-Afghani and

Muhammad `Abduh, both of whom played key roles in the modern

Islamic political reform movement.1 Their response to the dual challenge

facing the Muslim world in the late nineteenth century – European colonization

and Muslim decline – was balanced. Their ultimate goal was to

revive the ummah by observing the Islamic revelation and benefiting

from Europe’s achievements. Међутим, they disagreed on certain aspects

and methods, as well as the immediate goals and strategies, of reform.

While al-Afghani called and struggled mainly for political reform,

`Abduh, once one of his close disciples, developed his own ideas, which

emphasized education and undermined politics.